Zrenjaninski put

1. Zrenjaninski put

Jedan od puteva koji vodi iz Beograda jeste zrenjaninski. On se nalazi sa one strane Dunava: tamo gde su Krnjača, Borča, Ovča... Beogradski Ča-ča-ča...
Zrenjaninski put vijuga između navedenih beogradskih predgrađa i grabi prema severu.
Bila je to cesta kojom sam se jednog kišnog, junskog prepodneva uputio, i grad Zrenjanin je tek bio na tom putu. Grad kroz koji se moralo proći i produžiti dalje. Do jednog drugog vojvođanskog grada.
I, naravno, kasno uveče istim putem se vratiti u Beograd.

2. Zrenjanin

Ako krenete zrenjaninskim putem u jednom trenutku ćete dospeti u Zrenjanin. Verovatno vam to ništa neće značiti (kao što nije značilo ni meni) jer niste ni želeli da dospete u tak grad. Vaš put je mnogo duži. Tačka kojoj težite je mnogo dalja.
I to je sve o Zrenjaninu, ali nije sve o putu i putovanju.

 3. Kikinda

Put koji od Zrenjanina vodi dalje na sever, nije više zrenjaninski. I pošto vodi za Kikindu verovatno se zove kikindski put?!
Međutim ja ne ne putujem u Kikindu! Zašto bih putovao u Kikindu?! Apsolutno nemam nikakvih veza sa tim gradom.

 4. Bečej

Dakle, ni Zrenjanin a ni Kikinda nisu bili cilj mog putovanja. Nijedan od ta dva grada već treći grad koji je između dva navedena: nešto između.
A to između jeste - Bečej! U to vojvođansko mesto sam dospeo, i naravno poneo sam fotoaparat da bih fotografisao Bečej i njegove stanovnike.
A Bečej kao da još uvek nosi patinu stare K und K monarhije. Bar najuži centar grada. Centralni trg sa pravoslavnom i katoličkom crkvom na obodu.

5. Na ulasku u Bečej No.1

Prvo što sam fotografisao na samom ulasku u Bečej bile su ovce! Stado ovaca koje je prelazilo preko mosta i za trenutak zaustavilo saobraćaj.
Sa strane su išli čobani. Nosili su duge drvene štapove.
A kiša je padala, rominjala... Rosila gusta ovčja krzna.
"Baš lepo da se još neko u Srbiji bavi uzgojem ovaca", pomislio sam. "Od tolikih ružnih i odvratnih zanimanja koji svakim novim danom nastaju, dolaze sa Zapada ili Istoka... Juga ili Severa, svejedno... da čobani i ovce još uvek opstaju kao i u vreme Isusa Hrista. Kao i u vremenima koja su prethodila dolasku Božjeg sina na planetu Zemlju."
To sam pomislio, i iskoristio priliku da napravim još nekoliko fotografija prolazećeg stada.

 6. Na ulasku u Bečej No.2

Naravno da nisam napravio tek jednu fotografiju stada ovaca koje sam sreo na mostu. Takva prilika se ne propušta. Upravo zato što je nesvakidašnja, neuobičajena.
Na ulicama Beograda nećete sresti ovce. Za stada ovaca beogradske ulice su nepristupačne. One su prognane sa tih ulica.
Beograd je metropola, zar ne, a ovce bi se mogle označiti kao zaštitni znak ruralne sredine.
Jeste da se urbano i ruralno povremeno dodiruje, ukršta, prepliće... To jeste, ali očekivati da će stado ovaca proći Terazijama ipak je previše.
"Hm", pomislih "baš mi nedostaju povremeni odlasci iz Beograda. Što dalje ako je moguće. Tamo bih voleo da odem i da fotografišem, fotografišem..."

7. Na ulasku  u Bečej No.3

Osim sa stadom ovaca, na ulasku u Bečej suočio sam se i sa dugom kolonom automobila. Ne ulazi se tako lako u Bečej!
"I ne treba", pomislih. "Uostalom, meni se nigde i ne žuri... Bečej je statičan, tako da se neće pomeriti ni levo, ni desno... ni gore, ni dole... Ostaće tu gde jeste već decenijama, pa i vekovima...
Put koji se preda mnom pruža vodi u samo središte Bečeja!"
U daljini se nazirao crkveni toranj, i ništa više. To je bilo sve od Bečeja.
Ipak, još uvek sam posmatrao stado ovaca i o njima razmišljao. O ovcama koje su se vrzmale oko automobila, i kretale preko mosta: na drugu obalu reke. Tamo gde su pašnjaci, a ne ljudi i grad. Jer koliko su meni potrebni ljudi, isto toliko (ako ne i više) ovcama su potrebne priroda i zelene livade.