Centar Ruskog Krstura: na ulicama sve manje života (Foto P. Koprivica)
Kao što su Rusini pre nepuna tri veka napuštali svoju postojbinu Zakarpatje i u potrazi za boljim uslovima života naseljavali panonsku ravnicu, tako se u poslednje dve decenije, iz istih razloga, u sve većem broju iseljavaju iz Srbije. Samo iz Ruskog Krstura, u kojem živi više od jedne trećine od šesnaest hiljada pripadnika ove nacionalne zajednice, koliko ih ima u našoj državi, godišnje u beli svet, najverovatnije zauvek, odlazi dvadesetak porodica.
Prema nepotpunim podacima lokalne vlasti, od početka devedesetih godina prošlog veka Ruski Krstur je napustilo oko 400 familija rusinske nacionalnosti. Njihovo krajnje odredište je uglavnom Kanada i to nepregledna i skoro nenastanjena teritorija severnog dela te zemlje, gde dobijaju dozvole za stalni boravak, posao, pa i novčanu pomoć da zasnuju nova ognjišta. I Australija je kontinent na kome je naseljen znatan broj Rusina, ne samo iz Ruskog Krstura već i iz drugih vojvođanskih mesta.
Prvi talas odlazaka rusinskih porodica preko okeana dogodio se početkom devedesetih godina prošlog veka, što zbog opšte krize i neizvesnosti usled ratnih zbivanja u okruženju, a ponajviše – kako su tada, a i kasnije, govorili mnogi iseljenici – sa željom da na zapadu obezbede veći standard i udobniji život. Pošto su se prvi iseljenici, izgleda, dobro snašli na svom novom staništu, za njima su put kanadskih oblasti Saskačivan i Kičiner krenule nove grupe i to uglavnom mlađih porodica iz kulske opštine. Tome je u velikoj meri doprineo i jedan sveštenik, Rusin, takođe iz Ruskog Krstura, paroh grkokatoličke crkve u Nort Batlefordu, koji se trudi da svakom svom pridošlom zemljaku iz Vojvodine obezbedi doček i početne uslove za opstanak.
Prema mišljenju upućenih u razloge sve izraženije migracije pripadnika ove manjinske zajednice, u pitanju su isključivo ekonomski motivi. Jer, poznato je da su Rusini nadasve vredni, radni i štedljivi ljudi koji se ne mogu pomiriti sa prosečnošću življenja, pa je otuda i sve veći broj onih koji odlaze „preko bare“. Otuda je na mnogim kućama u ovom selu istaknut oglas o prodaji domaćinstva, sa okućnicom, njivama i poljoprivrednom mehanizacijom, po znatno nižoj ceni.
Od Jozefine Dervišević koja je pre skoro šest godina napustila kuću u Ruskom Krsturu i posao novinara u TV Novi Sad, da bi se s porodicom stalno naselila u Kanadi, saznajemo da vlada te zemlje pridošlicama omogućuje niz uslova kako bi obezbedila što više stanovništva i radne snage na svojim nenastanjenim teritorijama. Kako kaže za „Politiku“, ne žali što je otišla niti što je celokupnu imovinu prodala za iznos nešto veći od sume koja je njenoj familiji bila potrebna za avionske karte do Toronta. Sada u Kanadi zarađuje dva do tri dolara na sat, koliko imaju i njeni sinovi na poslovima u jednoj hladnjači.
Mada se do sada niko ozbiljnije nije bavio problemom iseljavanja Rusina, u institucijama ove nacionalne zajednice izražavaju zabrinutost. Zato će, kažu u Mesnoj zajednici u Ruskom Krsturu, jedan od strateških interesa u narednom periodu biti zaustavljanje ovog procesa. Jer, ukoliko se migracija nastavi dosadašnjom dinamikom, ovo selo u bačkoj ravnici poznato, pored ostalog, po povrtarstvu i zanatstvu – moglo bi da opusti.
Prema nepotpunim podacima lokalne vlasti, od početka devedesetih godina prošlog veka Ruski Krstur je napustilo oko 400 familija rusinske nacionalnosti. Njihovo krajnje odredište je uglavnom Kanada i to nepregledna i skoro nenastanjena teritorija severnog dela te zemlje, gde dobijaju dozvole za stalni boravak, posao, pa i novčanu pomoć da zasnuju nova ognjišta. I Australija je kontinent na kome je naseljen znatan broj Rusina, ne samo iz Ruskog Krstura već i iz drugih vojvođanskih mesta.
Prvi talas odlazaka rusinskih porodica preko okeana dogodio se početkom devedesetih godina prošlog veka, što zbog opšte krize i neizvesnosti usled ratnih zbivanja u okruženju, a ponajviše – kako su tada, a i kasnije, govorili mnogi iseljenici – sa željom da na zapadu obezbede veći standard i udobniji život. Pošto su se prvi iseljenici, izgleda, dobro snašli na svom novom staništu, za njima su put kanadskih oblasti Saskačivan i Kičiner krenule nove grupe i to uglavnom mlađih porodica iz kulske opštine. Tome je u velikoj meri doprineo i jedan sveštenik, Rusin, takođe iz Ruskog Krstura, paroh grkokatoličke crkve u Nort Batlefordu, koji se trudi da svakom svom pridošlom zemljaku iz Vojvodine obezbedi doček i početne uslove za opstanak.
Prema mišljenju upućenih u razloge sve izraženije migracije pripadnika ove manjinske zajednice, u pitanju su isključivo ekonomski motivi. Jer, poznato je da su Rusini nadasve vredni, radni i štedljivi ljudi koji se ne mogu pomiriti sa prosečnošću življenja, pa je otuda i sve veći broj onih koji odlaze „preko bare“. Otuda je na mnogim kućama u ovom selu istaknut oglas o prodaji domaćinstva, sa okućnicom, njivama i poljoprivrednom mehanizacijom, po znatno nižoj ceni.
Od Jozefine Dervišević koja je pre skoro šest godina napustila kuću u Ruskom Krsturu i posao novinara u TV Novi Sad, da bi se s porodicom stalno naselila u Kanadi, saznajemo da vlada te zemlje pridošlicama omogućuje niz uslova kako bi obezbedila što više stanovništva i radne snage na svojim nenastanjenim teritorijama. Kako kaže za „Politiku“, ne žali što je otišla niti što je celokupnu imovinu prodala za iznos nešto veći od sume koja je njenoj familiji bila potrebna za avionske karte do Toronta. Sada u Kanadi zarađuje dva do tri dolara na sat, koliko imaju i njeni sinovi na poslovima u jednoj hladnjači.
Mada se do sada niko ozbiljnije nije bavio problemom iseljavanja Rusina, u institucijama ove nacionalne zajednice izražavaju zabrinutost. Zato će, kažu u Mesnoj zajednici u Ruskom Krsturu, jedan od strateških interesa u narednom periodu biti zaustavljanje ovog procesa. Jer, ukoliko se migracija nastavi dosadašnjom dinamikom, ovo selo u bačkoj ravnici poznato, pored ostalog, po povrtarstvu i zanatstvu – moglo bi da opusti.
(izvor --- POLITIKA)
Нема коментара:
Постави коментар