AKO neki Englez slučajno zaluta u okolinu Kovina, prijatno će se iznenaditi kada ga na ulazu u najfrekventnije selo u kraju dočeka tabla "Welcome to Bavanište". Još je bolje ako se u Bavanište uputi na pijačni dan, kada se srdačni i radoznali meštani, željni novih lica, okupe u centru sela.
Milan Popović, autor serijala "Zadnja kuća, Srbija" - o umiranju srpskih sela, nije Englez, ali to nije smetalo Bavaništancima da ga sa oduševljenjem dočekaju.
- Jeste li došli da kažete kako nas ima malo ili mnogo - dobacuje prolaznik ekipi serijala (koja doručkuje burek na haubi automobila) i nastavlja sa šalama:
- Pa, nije valjda da nemate para za restoran iako mi redovno plaćamo pretplatu?
Ljubopitljivi Bavaništanac uz osmeh nastavlja svojim putem, ali njegovi sugrađani oprezno počinju da se okupljaju oko Popovića. Oni hrabriji hvale svoje selo i s ponosom pričaju kako je Bavanište još na početku 19. veka, za vreme Ugara, imalo apoteku i vrtić. A danas?
- Jesu li vam rekli da smo jedino selo sa 6.000 stanovnika koje nema ni vodu ni kanalizaciju - stavljaju do znanja meštani. Ali, ono čega u Bavaništu ima na pretek su vitalni i živopisni ljudi. Nije neobično već u 10 ujutro čuti zvuke frule koja privlači prolaznike da odlože torbe za pijacu i zaigraju kolce. A ni zaljubljenost zbog slepog miša nije neuobičajena.
- Fin si čovek, stalno te gledam - govori starija žena Milanu i zaustavlja bicikl. - Da ti ispričam kako sam ja došla u ovo selo. Rodom sam iz okoline Leskovca i nisam najpre htela da dođem. I onda jednog dana, sadašnja svekrva mi kaže da joj donesem maramice iz torbe. Ja otvaram, a tamo krilo slepog miša. I odlučim da se udam.
U obližnjoj kafani se vodi polemika u koje doba se najbolje živelo u selu. Iako ne uspevaju da se dogovore, u jedno su sigurni - sada ne valja. Najtiši je nezvanični istoričar Bavaništa, Đura Vladisavljev, koji sedi do zida, između dva prozora - uvek. Jer, u ovoj kafani se ne rezervišu stolovi, nego stolice. Đura uzima glavnu reč kad se pokreće priča o odbojci, jer ju je on i doveo u ovo selo, po čemu je kasnije postalo poznato. Nekoliko naših reprezentativaca, poput Biljane Vladisavljev i Jovice Cvetkovića, poteklo je iz Bavaništa. Mada se mladi i dalje interesuju za odbojku, čitav red slot aparata u desnom ćošku kafane potvrđuje da imaju i druge zanimacije.
- Neće omladina da radi. Istina je da nema posla, ali i roditelji su ih upropastili. Kažu: Ako sam ja radio, ne mora on. I sada, mladi ne znaju ni svinjac da očiste. Ali put do kafane znaju - priča Petar Crepajski, vlasnik 20 hektara zemlje, što mu ne donosi profit.
- Nije lako baviti se poljoprivredom. Mi proizvedemo, prodamo, ali teško naplatimo. Eto, jedan čovek mi duguje 5.500 evra za mentu i ne vredi ni to što sam ga dobio na sudu.
Sve ovo za Popovića nije novost, jer se tokom snimanja serijala naslušao priča o teškom životu seljaka. Zato, peti ciklus (uskoro na RTS 1) i govori o najvećim srpskim selima koja bi, upozorava autor, mogla da dožive sudbinu opustelih.
- U Bavaništu je na prvi pogled sve u redu, mada ništa nije tako. Selo jeste veliko, ali je dece poslednjih nekoliko decenija sve manje. Ako se nešto uskoro ne promeni, propašće. Ipak, još ima šanse da se spase.
Milan Popović, autor serijala "Zadnja kuća, Srbija" - o umiranju srpskih sela, nije Englez, ali to nije smetalo Bavaništancima da ga sa oduševljenjem dočekaju.
- Jeste li došli da kažete kako nas ima malo ili mnogo - dobacuje prolaznik ekipi serijala (koja doručkuje burek na haubi automobila) i nastavlja sa šalama:
- Pa, nije valjda da nemate para za restoran iako mi redovno plaćamo pretplatu?
Ljubopitljivi Bavaništanac uz osmeh nastavlja svojim putem, ali njegovi sugrađani oprezno počinju da se okupljaju oko Popovića. Oni hrabriji hvale svoje selo i s ponosom pričaju kako je Bavanište još na početku 19. veka, za vreme Ugara, imalo apoteku i vrtić. A danas?
- Jesu li vam rekli da smo jedino selo sa 6.000 stanovnika koje nema ni vodu ni kanalizaciju - stavljaju do znanja meštani. Ali, ono čega u Bavaništu ima na pretek su vitalni i živopisni ljudi. Nije neobično već u 10 ujutro čuti zvuke frule koja privlači prolaznike da odlože torbe za pijacu i zaigraju kolce. A ni zaljubljenost zbog slepog miša nije neuobičajena.
- Fin si čovek, stalno te gledam - govori starija žena Milanu i zaustavlja bicikl. - Da ti ispričam kako sam ja došla u ovo selo. Rodom sam iz okoline Leskovca i nisam najpre htela da dođem. I onda jednog dana, sadašnja svekrva mi kaže da joj donesem maramice iz torbe. Ja otvaram, a tamo krilo slepog miša. I odlučim da se udam.
U obližnjoj kafani se vodi polemika u koje doba se najbolje živelo u selu. Iako ne uspevaju da se dogovore, u jedno su sigurni - sada ne valja. Najtiši je nezvanični istoričar Bavaništa, Đura Vladisavljev, koji sedi do zida, između dva prozora - uvek. Jer, u ovoj kafani se ne rezervišu stolovi, nego stolice. Đura uzima glavnu reč kad se pokreće priča o odbojci, jer ju je on i doveo u ovo selo, po čemu je kasnije postalo poznato. Nekoliko naših reprezentativaca, poput Biljane Vladisavljev i Jovice Cvetkovića, poteklo je iz Bavaništa. Mada se mladi i dalje interesuju za odbojku, čitav red slot aparata u desnom ćošku kafane potvrđuje da imaju i druge zanimacije.
- Neće omladina da radi. Istina je da nema posla, ali i roditelji su ih upropastili. Kažu: Ako sam ja radio, ne mora on. I sada, mladi ne znaju ni svinjac da očiste. Ali put do kafane znaju - priča Petar Crepajski, vlasnik 20 hektara zemlje, što mu ne donosi profit.
- Nije lako baviti se poljoprivredom. Mi proizvedemo, prodamo, ali teško naplatimo. Eto, jedan čovek mi duguje 5.500 evra za mentu i ne vredi ni to što sam ga dobio na sudu.
Sve ovo za Popovića nije novost, jer se tokom snimanja serijala naslušao priča o teškom životu seljaka. Zato, peti ciklus (uskoro na RTS 1) i govori o najvećim srpskim selima koja bi, upozorava autor, mogla da dožive sudbinu opustelih.
- U Bavaništu je na prvi pogled sve u redu, mada ništa nije tako. Selo jeste veliko, ali je dece poslednjih nekoliko decenija sve manje. Ako se nešto uskoro ne promeni, propašće. Ipak, još ima šanse da se spase.
Нема коментара:
Постави коментар