Autor - V. Todorović (Facebook)
Akademija nauka udarila u zvona. Uzbuna! Izumire nam selo!
U hiljadu sela živi manje od sto stanovnika, koji su u proseku stari pedeset devet godina. U srpskim selima postoji pedeset hiljada napuštenih kuća i još sto četrdeset pet hiljada u kojima trenutno niko ne živi.
Pa kažu akademici da je vreme da se uključe svi alarmi.
Na žalost, međutim, izgleda da je to vreme odavno prošlo.
Do 1944. i koju godinu posle toga, ovo je bila zemlja seljaka... na brdovitom Balkanu. Selo je bilo izvor žive sile i sive mase, nepresušni i najvažniji naš resurs, nešto kao ruski gas, ili arapska nafta. Selo je davalo najveće umove, selo je davalo vojskovođe i topovsko meso. I uvek je uspevalo da nadoknadi sve gubitke, sve ogromne izgibije i sve ordinarne gluposti koje su počinjene u njegovo ime, dakle u ime narodno.
Kada je stvorena „radnička zemlja“, ispostavilo se da u mnogim našim krajevima, a Srbija je tu prednjačila, nedostaje radnička klasa za „radničku zemlju“, pa je ona veštački stvarana od seljaštva. Ali, kako se tako nešto ne da uraditi administrativnim putem, ispadalo je da to što smo dobili nisu ni radnici ni seljaci, već polutani, sa obrazovanjem ni tamo ni ovamo, sa ukusom ni tamo ni ovamo, sa moralom ni tamo ni ovamo. A onda je jedan broj seljaka shvatio da ako već treba da budu radnici, bolje da to budu u Nemačkoj, ili ŠveCkoj, gde je, jelte, višestruko veća plata... Bilo kako bilo, proces raslojavanja se nastavljao i poluseljaci su postepeno počeli da tonu u novo stanje, a to je stanje jedne sasvim specifične dekadencije, tako nesvojstvene klasi kojoj izvorno pripadaju. Pa je u selo stigla šund muzika; pa je stiglo belo; pa su stigle kockarnice; pa su počeli da grade predimenzionirane kuće koje ničemu ne služe. I čuvene kuće-grobnice, u nekim krajevima...
Selo je danas na izdisaju. Nema više tog nekada moćnog resursa, koji je uvek bio u stanju da rodi velikane, da osveži krv i da spase ovu zemlju. Nema sveže krvi. Sve je to rasuto po svetu, ili tavori po gradovima, radi za bedne nadnice, ili očajava, i što je najgore, politizira.
Selo, onakvo kakvo je bilo, više ne možemo obnoviti, ali zemlju još uvek možemo da iskoristimo, ili će to uraditi neko drugi, Arapi, korporacije, ko god...
Možemo da razvijemo i nešto malo turizma, da prodajemo nekada kaljave opanke u kojima su nas dedovi hranili, kao suvenire, što već i radimo... I tako, slava ti i hvala, srpsko selo i Srbijo. Počivaj u miru!
A vi iza Akademije, i svi ostali – marš u pičku materinu!
U hiljadu sela živi manje od sto stanovnika, koji su u proseku stari pedeset devet godina. U srpskim selima postoji pedeset hiljada napuštenih kuća i još sto četrdeset pet hiljada u kojima trenutno niko ne živi.
Pa kažu akademici da je vreme da se uključe svi alarmi.
Na žalost, međutim, izgleda da je to vreme odavno prošlo.
Do 1944. i koju godinu posle toga, ovo je bila zemlja seljaka... na brdovitom Balkanu. Selo je bilo izvor žive sile i sive mase, nepresušni i najvažniji naš resurs, nešto kao ruski gas, ili arapska nafta. Selo je davalo najveće umove, selo je davalo vojskovođe i topovsko meso. I uvek je uspevalo da nadoknadi sve gubitke, sve ogromne izgibije i sve ordinarne gluposti koje su počinjene u njegovo ime, dakle u ime narodno.
Kada je stvorena „radnička zemlja“, ispostavilo se da u mnogim našim krajevima, a Srbija je tu prednjačila, nedostaje radnička klasa za „radničku zemlju“, pa je ona veštački stvarana od seljaštva. Ali, kako se tako nešto ne da uraditi administrativnim putem, ispadalo je da to što smo dobili nisu ni radnici ni seljaci, već polutani, sa obrazovanjem ni tamo ni ovamo, sa ukusom ni tamo ni ovamo, sa moralom ni tamo ni ovamo. A onda je jedan broj seljaka shvatio da ako već treba da budu radnici, bolje da to budu u Nemačkoj, ili ŠveCkoj, gde je, jelte, višestruko veća plata... Bilo kako bilo, proces raslojavanja se nastavljao i poluseljaci su postepeno počeli da tonu u novo stanje, a to je stanje jedne sasvim specifične dekadencije, tako nesvojstvene klasi kojoj izvorno pripadaju. Pa je u selo stigla šund muzika; pa je stiglo belo; pa su stigle kockarnice; pa su počeli da grade predimenzionirane kuće koje ničemu ne služe. I čuvene kuće-grobnice, u nekim krajevima...
Selo je danas na izdisaju. Nema više tog nekada moćnog resursa, koji je uvek bio u stanju da rodi velikane, da osveži krv i da spase ovu zemlju. Nema sveže krvi. Sve je to rasuto po svetu, ili tavori po gradovima, radi za bedne nadnice, ili očajava, i što je najgore, politizira.
Selo, onakvo kakvo je bilo, više ne možemo obnoviti, ali zemlju još uvek možemo da iskoristimo, ili će to uraditi neko drugi, Arapi, korporacije, ko god...
Možemo da razvijemo i nešto malo turizma, da prodajemo nekada kaljave opanke u kojima su nas dedovi hranili, kao suvenire, što već i radimo... I tako, slava ti i hvala, srpsko selo i Srbijo. Počivaj u miru!
A vi iza Akademije, i svi ostali – marš u pičku materinu!
Нема коментара:
Постави коментар