Ivan Rajković /FACEBOOK
KOLIKO VREDI ŽIVOT NA JUGU SRBIJE? - glavno pitanje koje sam poneo sa današnjeg protesta meštana u Međurovu. Ljudi tužni, ogorčeni, besni, na mestu nesreće gde je pruga još u srči prepolovljenog autobusa i pale se sveće, a mnogi još čekaju vesti o svojima iz bolnice. Kao i na svim drugim protestima koji su nešto značili (Odbranimo reke Stare planine, borba za Niški aerodrom, itd.), buna ovde nije o apstraktnim demokratskim slobodama nego o nejednakom pravu na život, a nejednakosti brutalno vidljive na lokalu Istoga i Juga. "Njihova deca se ne voze u autobus" kaže jedan, "Da je ministarka iz ovog sela rampa bi bila", "skuplja im rampa nego naš život", "grade kule na vodi a ovde nema za jednu rampu", "ispada skuplji naš život nego jedna greda" i "oni na nas ovde gledaju kao na ovaj kamen dole, i kamen je vredniji". Ljut što su neki sinoć u Lionu počeli sa muzikom posle 12, iako je bio dan žalosti, jedan starac viče "Znači Beograd je Srbija, a mi smo šta, Bugarska?"
Posebno me je dirnulo nepristajanje čoveka u žutom prsluku da se krivica svali samo na vozača: iako su od preživelih čuli da je razgovarao telefonom, shvataju da je vozač deo istog sjebanog sistema koji utiče na sve:
"Možda je njegovo dete bilo bolesno tog dana, možda ga je šef šikanirao tog jutra" pa je, kao i svi mi, nestrpljiv i ne uvek uračunljiv - zato traže od države da zaštiti od ljudskog faktora a ne da se pravda njime, pogotovo ne dok se bogate od skupih projekata a život na lokalu postaje lutrija.
Kao i sve drugo ovih dana u Srbiji, progresivne ideje su pomešane sa opipljivom tenzijom i na rubu konflikta: ovde, između ogorčenih lokalaca kojima su povređena deca i predstavnika iz železnice, , ali i onih "su jutros doručkovali sa svojom decom i nas koji nismo", dakle direktno pogođenih i ostalih koji bi da smire situaciju. S druge strane, oni koji insistiraju da je to "žalosni protest a ne politički" nisu nužno instrumentalizovani, već se plaše da nasilje provali u trenutku u kome treba biti jedinstven, stid ih je svega stranačkog u trenutku pomena mrtvima, itd.
Kao i svuda drugde, nasilje socijalnih razlika u Srbiji postaje opipljivo, i više je nemoguće povući se u jedan privatni svet mimo "politike", jer se i goli život odvija u prostoru u kome su šanse nejednake.
Ili, što rekoše Rumuni posle onog požara u klubu bez zaštite: "korupcija ubija".
Posebno me je dirnulo nepristajanje čoveka u žutom prsluku da se krivica svali samo na vozača: iako su od preživelih čuli da je razgovarao telefonom, shvataju da je vozač deo istog sjebanog sistema koji utiče na sve:
"Možda je njegovo dete bilo bolesno tog dana, možda ga je šef šikanirao tog jutra" pa je, kao i svi mi, nestrpljiv i ne uvek uračunljiv - zato traže od države da zaštiti od ljudskog faktora a ne da se pravda njime, pogotovo ne dok se bogate od skupih projekata a život na lokalu postaje lutrija.
Kao i sve drugo ovih dana u Srbiji, progresivne ideje su pomešane sa opipljivom tenzijom i na rubu konflikta: ovde, između ogorčenih lokalaca kojima su povređena deca i predstavnika iz železnice, , ali i onih "su jutros doručkovali sa svojom decom i nas koji nismo", dakle direktno pogođenih i ostalih koji bi da smire situaciju. S druge strane, oni koji insistiraju da je to "žalosni protest a ne politički" nisu nužno instrumentalizovani, već se plaše da nasilje provali u trenutku u kome treba biti jedinstven, stid ih je svega stranačkog u trenutku pomena mrtvima, itd.
Kao i svuda drugde, nasilje socijalnih razlika u Srbiji postaje opipljivo, i više je nemoguće povući se u jedan privatni svet mimo "politike", jer se i goli život odvija u prostoru u kome su šanse nejednake.
Ili, što rekoše Rumuni posle onog požara u klubu bez zaštite: "korupcija ubija".
Нема коментара:
Постави коментар