В. Тодоровић (FACEBOOK)
Pre nekoliko godina, u trolejbusu, negde pri onoj zadnjoj platformi, jedan pomalo odrpan čovek, držao je propoved, citirao Bibliju i bio malo glasniji nego što je to uobičajeno. Stajao sam negde kod srednjih vrata, a kraj mene jedna gospođa. Pogledima, prećutno, nas dvoje smo se sporazumeli da nam propovednik ne smeta, ali je itekako bilo onih koje je uznemirio. Jedna žena je hukćući ustala sa sedišta i prešla da stoji pored mene i tolerantne gospođe, ali joj to nije bilo dovoljno, već je zatražila i našu podršku.
- O Bože, kakvih sve ima...
- Šta će, siromah, nešto ga tera - rekla je tolerantna gospođa.
- Nemojte pogrešno da me shvatite, nemam ništa protiv religije. I ja palim sveće i slavim slavu - rekla je uznemirena žena, ali ovaj je baš preterao.
- Kako da mi smeta ovaj čovek kad mi je slava Sveti Jovan? - rekao sam šaljivo, ali netolerantna me nije razumela. Tolerantna se samo nasmešila.
- Jao i meni - rekla je netolerantna. - Imamo istu slavu.
- Gospođo - rekao sam. - Kako možete da slavite Svetog Jovana, a smeta vam odrpani propovednik koji galami? Pa i Sveti Jovan je išao u ritama i najavljivao dolazak Mesije. Još je i krštavao narod u Jordanu. Šta biste tek rekli da ovaj naš počne da prska vodom? Ne možete tako.
Žena me je zabezeknuto gledala, da bi potom sišla na prvoj stanici. Tolerantna gospođa je uhvatila moj pogled i nismo izdržali da ne prasnemo u smeh.
Нема коментара:
Постави коментар