ИНТЕРВЈУ: ПРЕДРАГ ЕЈДУС, ГЛУМАЦ - Постајемо друштво заборава

Игра­ли сте то­ком ка­ри­је­ре и у по­ли­тич­ком те­а­тру. Да ли га је на­ша ствар­ност де­ман­то­ва­ла, да ли је не­стао? Од­но­сно, где је да­нас ње­го­во ме­сто?

По­ли­тич­ки те­а­тар из се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка јед­но­став­но је не­стао. По­сто­ји не­ко­ли­ко ре­ди­те­ља ко­ји по­ку­ша­ва­ју да се у сво­јим пред­ста­ва­ма ба­ве по­ли­тич­ким те­ма­ма. Мо­жда не днев­но ак­ту­ел­ним по­ли­тич­ким, већ про­ми­шља­њем о ста­њу де­мо­кра­ти­је, ста­њу људ­ских пра­ва. У не­ким од тих пред­ста­ва и играм. Ту ми­слим на Сте­ри­ји­не „Ро­до­љуп­це” ре­ди­те­ља Ан­дра­ша Ур­ба­на. Оли­вер Фр­љић и Ко­кан Мла­де­но­вић ре­ди­те­љи су ко­ји се у овом тре­нут­ку ба­ве озбиљ­ним по­ли­тич­ким те­а­тром. На­жа­лост, не­ма ни драм­ске ли­те­ра­ту­ре, ни­ти ауто­ра ко­ји пи­шу за ову по­зо­ри­шну фор­му. Као да ауто­ри­ма тре­ба вре­мен­ска дис­тан­ца да са­гле­да­ју вре­ме у ко­ме жи­ви­мо. За­пра­во, до­га­ђа­ју нам се не­ве­ро­ват­не ства­ри ко­је је не­мо­гу­ће до­сег­ну­ти ли­те­ра­ту­ром. Да­кле, ствар­ност је мно­го стра­шни­ја не­го што то мо­же да се са­гле­да кроз ли­те­ра­ту­ру. Ту не ми­слим са­мо на на­шу до­ма­ћу сли­ку, већ и на свет­ску: ста­ња ду­ха, де­мо­кра­ти­је, рас­ко­ла из­ме­ђу бо­га­тих и си­ро­ма­шних, ми­гра­на­та... Не­што од то­га је, ре­ци­мо, до­та­као ре­ди­тељ Ја­гош Мар­ко­вић у пред­ста­ви „Та­ко је ако вам се та­ко чи­ни” Л. Пи­ран­де­ла, а то је пи­та­ње исти­не.